КРСТ СВОЈ И КРСТ ХРИСТОВ

                                       

Господ је рекао својим ученицима: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде.
Шта значи крст свој? Зашто се тај крст свој, то јест засебни крст сваког човека, уједно назива и крстом Христовим?

Крст свој: то су невоље и страдања земаљског живота, код сваког човека своја.
Крст свој: то су пост, бдење и други благочестиви подвизи којима се тело смирује и покорава духу. Ти подвизи морају бити саобразни снагама сваког човека, и код свакога они су своји.
Крст свој: то су грешне слабости, или страсти, код сваког човека своје! Са једнима се рађамо, другима се заразимо на путу земаљског живота.
 

Крст Христов је учење Христово.

Сујетан је и бесплодан крст свој, колико год он био тежак, ако се кроз угледање на Христа не преобрази у крст Христов.
Крст свој постаје за Христовог ученика крст Христов зато што је Христов ученик чврсто убеђен да над њим будно бди Христос, да Христос допушта на њега невоље, те неопходне и неминовне услове хришћанства, да се никаква невоља не би приближила њему да је Христос није допустио, те да кроз невоље хришћанин усваја Христа, постаје причасник Његове судбине на земљи, а стога и на небу.
Крст свој постаје за Христовог ученика крст Христов зато што Христов истински ученик сматра испуњавање Христових заповести јединим циљем свог живота. Те свесвете заповести постају за њега крст на коме он стално распиње свог старог човека, са његовим страстима и жељама. Из овога је јасно зашто је за примање крста претходно потребно одрећи се себе чак до уништења своје душе.
Грех је постао тако снажно и обилно својствен нашој палој природи да реч Божија не престаје да га назива душом палог човека.
Да бисмо узели крст на рамена, морамо се пре тога одрећи тела и његових хировитих жеља тако што ћемо му дати само оно неопходно за постојање; морамо сматрати своју истину најокрутнијом неистином пред Богом, свој разум потпуним неразумом, морамо се након свега тога са свом силом вере предати Богу, затим непрестаном изучавању Јеванђеља, и тако се одрећи своје воље.
 

Ко се тако одрекне себе, тај је способан да прими свој крст. 

Покоран пред Богом, призивајући Божију помоћ ради укрепљења своје немоћи, он гледа без бојазни и збуњености на невољу која долази, припрема се да је великодушно и храбро поднесе, нада се да ће посредством ње постати причасник Христових страдања, да ће достићи тајанствено исповедање Христа не само умом и срцем него и самим делом, самим животом.
Крст је тежак дотле док остаје крст свој. Када се он преобрази у крст Христов, тада добија необичну лакоћу: Јарам је мој благ, и бреме је моје лако, рекао је Господ.
Христов ученик ставља крст на рамена онда када увиди да је достојан невоља које му је послао Божији промисао.
 

Христов ученик правилно носи крст свој онда када увиди да су управо ове, а не друге њему послане невоље неопходне ради његовог просвећења у Христу и спасења.
 

Стрпљиво ношење крста свог је истинско гледање и сазнање свога греха. У том сазнању нема никакве самообмане. Човек који не увиђа да је грешник, и уједно ропће и виче са свог крста, доказује тиме да површним сазнањем греха само лаже себе, обмањује себе.
 

Стрпљиво ношење крста свог је истинско покајање.

Распети на крсту, исповедај се Господу у праведности Његових судова. Окривљивањем себе оправдај суд Божији, и добићеш отпуштење својих грехова.
Распети на крсту! Познај Христа: и отвориће ти се врата раја.
Са крста свог славослови Господа и одбацуј од себе сваку помисао јадања и роптања, одбацуј је као злочин и хулу на Бога.
Са крста свог благодари Господу за бесцени дар, за крст свој – за драгоцену судбину, за судбину да својим страдањима подражаваш Христа.
Са крста благослови зато што је крст истинска и једина школа, ризница и престо истинског богословља. Изван крста нема живог познања Христа.
Не тражи хришћанско савршенство у људским врлинама. Тамо њега нема: сакривено је у крсту Христовом.
Крст свој мења се у крст Христов када га Христов ученик носи са делотворном свешћу о својој грешности којој је потребна казна – када га носи и при том благодари Христу, и славослови Христа. Од славословљења и благодарења појављује се у страдалнику духовна утеха; благодарење и славословљење постају најизобилнији извори несазнајне, непропадљиве радости која благодатно ври у срцу, излива се на душу, излива се на само тело.
Крст Христов је само по својој спољашњости сурово поприште за телесне очи. За Христовог ученика и следбеника он је поприште највишег духовног наслађивања. То наслађивање је тако велико да управо оно потпуно заглушује невољу, па Христов следбеник и у најжешћим мукама осећа једино насладу.
 

Млада Мавра је говорила свом младом супругу Тимотеју, који је трпео страсне муке и позивао је да учествује у мучеништву: “Бојим се, брате мој, да ћу се, због моје младости, уплашити када видим страшне муке и гневног намесника, да ћу клонути у трпљењу.” 

Мученик јој је одговарао: “Уздај се у Господа нашег Исуса Христа, и муке ће за тебе бити јелеј који Он излива на твоје тело и дух росе у твојим костима који олакшава све твоје болести.”
 

Крст је одувек сила и слава свих светитеља.
 

Крст је исцелитељ страсти, погубитељ демона.
Смртоносан је крст за оне који крст свој нису претворили у крст Христов, који са крста свог ропћу на Божији промисао, хуле на Њега, препуштају се безнађу и очају. Грешници који не сазнају свој грех и не кају се на крсту свом умиру вечном смрћу: нетрпљење их лишава истинског живота, живота у Богу. Њих скидају са крста њиховог само зато да њихове душе сиђу у вечни гроб, у тамнице пакла.
Крст Христов узноси од земље Христовог ученика распетог на њему. Христов ученик, распет на крсту свом, мисли о небеском, умом и срцем живи на небу и созерцава тајне Духа у Христу Исусу, Господу нашем.
 

Ако хоће ко за мном ићи, говори Господ – нека се одрекне себе  и узме крст свој и за мном иде. Амин

 

СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ