ВИШЕ МИСЛИТИ МАЊЕ ГОВОРИТИ

Премудри Соломон у једној од својих прича рекао је:
“У многим речима не бива без греха” (Приче, 10, 19). 
Овде је ствар не само у томе што неконтролисани језик
обавезно допушта грешке и лапсусе, већ још и у другом:
"Брбљање је рађање гордости и незнања."

Горд човек је умно ограничен. За њега се сва мудрост света налази затворена у његовој лобањи, па он сматра својим дугом да обради и усрећи људе у окружењу богатим даровима, разуме се, не златним, већ речима. Горд човек не схвата да се иза граница његовог малог и хвалисавог разума простире непрегледна област невидљивог и непознатог, као што је иза обале острвцета – океанска пучина. Висока култура мисли долази до граница самоодрицања, не као скепса и агностицизам, већ као реално сагледавање својих могућности. Из разлога што ће културнији човек опрезније користити реч, у томе он јасније види сву слабост и условљеност наших уопштавања и закључака, сву ограниченост и нетачност информације коју добијамо. Зато он прво размишља, па тек касније говори, а пошто је мислити теже него говорити, онда је за размишљање и претходну проверу мисли и расуђивања потребно време. Зато у разговору такав човек прави паузу пре него што одговори, и уопште се у разговору више труди да сазна нешто ново него да разуверава другога.
Гордоме човеку се чини да нема шта да сазнаје, он је сигуран у непогрешивост својих мишљења, он негодује што му се супротстављају, и обично наставља да развија своју мисао, чак не трудећи да схвати саговорника, сваког тренутка прекидајући га. Обично код таквих људи одсуствује чврста логика. Они не стреме њој и чини им се да им њихова лична надмоћ над другима даје право да говоре аутократски. Овде уместо логике место заузима увереност у своју исправност која се изражава емотивно у неком театралном тону, тако да се чини као да човек рецитује Брјусовљеву песму “Асаргадон”: “Ја сам вођа земаљских царева и цар – Асаргадон”.
За размишљање, рекли смо, потребно је време то јест ћутање. Реч изговорена пре времена личи на кисело грожђе, које не садржи ништа осим кома. Зато се опажа парадокс: ко много мисли – мало говори, ко мало мисли – много говори. Један човек обрађује речи као метал. Други пушта речи као мехуре од сапунице никаквог труда: као што дим даје цигарета и мехуре сапунаста пена. Реч уопштава. Што са већом информацијом човек влада, то му је више времена потребно за њено уопштавање. А што мање зна, тиме му је мање потребно кочионих елемената. Човек који много и стално прича, постепено престаје учити да мисли. Код браће Грим има басна “Два бурета”. Једно се котрља калдрмом тихо, зато што је до врха напуњено вином, друго тутњи звецкајући о камење јер је празно . Ову басну брбљивци сматрају личном увредом и, уопште, не цене нешто посебно браћу Грим.
Већ је Кант са иронијом говорио: “Највећи изум 19. века је умеће судити о књигама не читајући их”. Брбљивац може не само да суди о свему, већ да се спори и доказује, у потпуности се ослањајући се на своју проницљивост. Ако му се чињенице супротстављају онда тим горе за чињенице… Кажу да је гроф Хвостов, не само за своја средства издавао опширне зборнике својих стихова, већ их је лично и куповао.
Све велико завршава се у ћутању. Ћутање је страхопоштовање пред тајном. Религија као унутарњи живот је област ћутања, али чак и у науци – великим открићима предходило је ћутање. Њутн и Кеплед проводили су усамљенички начин живота. Мендељејев се седмицама закључавао у своме стану и никога није примао. Ајнштајн је говорио да је своју теорију стварао пловећи чамцем по језеру у самоћи.
Људи који су проводили свој живот у дебатама и споровима, у суштини, нису стварали ништа. У најбољем случају, могли су постати епигони и популаризатори туђих мисли и идеја.
Могу нам указати на пример античких философа, који су се састајали ради дискусија код атинског Акропоља или су организовали јавне дискусије. Ипак, питагорејци и платонисти учили су се не само говорењу, него и ћутању. И више од тога, код питагорејаца је трогодишње ћутање служило као обавезан услов да се ступи у њихов савез.
Паметан човек избегава спорове. Он схвата да су идеје аксиоматичне (онтиномичне), и човек мора бити изнутра припремљен да би их прихватио. Мудар човек размишља о речима, а причалица их сипа као песак из мешине.
Већ је древни песник рекао:
“Удар бубња заглушује звукове флауте, а крикови петла – славујеву песму”. Нећемо се упуштати, од чега је направљен бубањ, а од чега флаута.

Многоречитост одузима снагу код молитве, лишава мишљење усредсређености, концетрације, надима човекову душу. Често непромишљене речи и шале лишавају га пријатеља. Многоречитост пустоши душу и, према казивању Светих Отаца, благодат оставља таквог човека као што голуб одлеће од склоништа где се ложи пећ, да не би испрљао своја крила чађу и гарежом. А губитак благодати је највећи од свих губитака.
Свети оци говоре: “Тиховање сабира, а речи растављају”.
Тиховање је тајна будућег века. У тиховању долази до сусрета душе с Богом.
Господ је рекао: “За сваку празну реч коју рекну људи ће дати одговор” (Мт 12, 36), то јест за сваку сувишну и празну реч, а колико је злих и лажљивих речи у многословљу! Зато ће као тужилац човеков на Страшном суду постати његове сопствене речи.
Свети Оци говоре: “Ћути о ономе што не знаш. Не тврди оно у шта ниси уверен. А о ономе што знаш говори кратко. Шта више мед је -укусан у малим количинама, а у великом изазива мучнину.”

Када бисмо знали да нам се речи враћају, уопштено говорећи, као бумеранг, схватили бисмо да човеку није дат само језик да би могао говорити, већ и усне да би задржале бујицу речи. Ћутање је тешко. Један од светих каже да неколико година треба човеку да би се научио говорити. Но неколико десетлећа ја се учим ћутању! И још нисам до краја освојио ту вештину!

Архимандрит Рафаил (Карелин)

ПСАЛТИР

''Чему се све нећеш научити из Псалтира?!

У исказима Светог Василија Великог о Псалтиру постоје следеће речи:

Питање: ''Чему се све нећеш научити из Псалтира?!

Нећеш ли спознати из њега и величину храбрости, строгост праведности, часност целимудрености, савршенство трезвености, начин покајања, меру трпљења и свако добро којегод замислиш?!

У том исказу су и речи: „мера трпљења“. Значи трпљење верујућег човека не треба да буде неограничено, већ и оно има меру и могуће је успротивити се људима? (Слушкиња Божија Рима, град Самара)

Одговор: Саму реч „питање“ ми нажалост, ко и многе друге речи, погрешно размемо.

Корени те речи су у грчком језику и означавају – уздање, наду. Узмимо на пример наш живот: Муж пије, деца су распуштена, на послу су сукоби са управом. Може ли трпљење бити безгранично? Ако се говори о самољубљу, онда се наравно нема снаге да се све то изнесе. И опет се мера – граница таквог ЕГО - трпљења одређује субјективно. О каквом трпљењу говори Василије Велики? Где је мера трпљења и других врлина? Послушај шта се поје у току Поста:

„Између два разбојника Мерило праведно се налази – Крст Твој.”

Показује се да је та Божија Мера увек пред нама.

А Цар Давид директно изјављује:

“Јер Ти Си трпљење моје Господе. Господ је уздање моје од младости моје.“

Дакле, Сам Господ, немајући греха, трпи страдања и смрт на Крсту због наших греха. То је начин трпљења у борби са грехом! Распни тело своје са страстима и похотама и избавићеш се од греха и наследити живот вечни. Трпљењем вашим спасавајте душе ваше. Пошто је душа бесмртна, тако и ношење Крста треба обавезно да буде радосно.

Тако ја грешни схватам Меру трпљења и знам да ју је крајње тешко испоштовати!

Зато што припада области духа, а ми нажалост живимо телесно.

Али, на срећу имамо стотине светих од којих можемо и треба да се научимо стицању Духа Светога.

Кажете то је нека „хладовина“ – непротивљење злу.

Не! Мој грех је зло и с њим се борим уздајући се у Господа. А ако слабог вређају, суседа пљачкају, онда стави своју тугу на Господа и поступај по савести, јер „нема веће Љубави од те, да ко душу своју положи за пријатеље своје.“

(Јн 15.13).

(Јереј Валериј Бахтин)

ХРИСТОВО ОВАПЛОЋЕЊЕ-СВЕШТЕНИК

Човек је самостално, слободно, мисаоно биће у креацији сопственог живота. Истина је да живот сваког човека не почиње датумом рођења, него од стварања света, да почиње стварањем првог човека хришћанина. Историја света је саставни део живота сваке јединке и не може се сместити у једном времену. Да би се начинила једна биографија човека, треба почети са брисањем појмова времена и простора који раздвајају.

Ни један хришћанин није живео, не живи, нити ће живети у само једном времену и на само једном месту. Хришћанин живи у свим временима; садашњим, прошлим и будућим истовремено и свуда где има људи. Историја сваког хришћанина је целовита историја света са својих седам дана стварања и осмим даном, даном новог стварања, оствареног васкрсењем. Човек је зачет по промислу да постане Бог и пошто је Бог завршио са стварањем човека, рекао је:

Човече, ти ћеш бити господар земље и највиши од свега што постоји у васиони. Бићеш раван мени, твом Богу. Као доказ твоје сличности са Богом, од овог трена, дајем ти божанско право, мени само својствено: СЛОБОДУ(Свети Георгије Ниски).

Теоријом Постања започела сам увод на овим страницама. Пошто сам део слободног човечанства, Божије баште, трудим се у спознаји Бога. Поштовањем речи Божије, духовним учењем. Божију реч препознајем свуда и на сваком месту. Сво слободно време проводим у читању списа наших светих отаца које налазим и на овим страницама. Поштујем труд човечији и могу рећи да сви који преносе Божију реч имају дела Божија. Благословени нека су!

Читајући дела светих, често сам наилазила на духовне поуке о породичном подвижништву. Савети су били: смирење и трпљење, а да би се оно постигло треба се удаљити од нечисте средине у којој живимо.

Живети црквеним животом и потрудити се у врлинама смирења и трпљења.

( Старац Пајсије Светигорац-Духовне поуке о породичном животу).

Међутим, постоје потешкоће у таквом подвигу. Не гледају сви људи духовним очима као што и није свако верник ко улази у храм Божији. Потребана је благодат Духа Светога, а Она се задобија чистим срцем испуњеним Љубављу. Следећи пут духовног породичног подвижништва, често сам наилазила код људи на неразумевање. У почетку неискусна, не благословена даром смиреноумља и мудрости, нисам знала одговоре. Велико је незнање у свету а најгоре је што у неким људима нема воље за спознајом Бога. Без Божије воље и молитве, ништа се не постиже. Човек поседује исконску, божанску, безусловну слободу. Чак ни Бог не може ући ако му човек не отвори врата да Га прими. То је и речено у Светом Писму:

“Стојим пред вратима, и ако ми се отвори, ући ћу”.( Отк. 3,20).

Савремени човек не схвата да је Бог жив и да “дејствује све у свима“(1.Кор.12,6).

Али... Господ воли своју најлепшу креацију, човека. Да би нам помогао, послао нам је своју небеску слику, апостоле, дајући им божанствену моћ:

“...и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка вијека”( Matej, 28,20).

Апостоли су своја божанска овлашћења преносили на свештенике, владике, рукополагањем и хиротонијом. Тако је Бог остао крај људи, у лику СВЕШТЕНИКА.

Свештеникова дужност је очинска, зато га и зовемо ОЧЕ, јер је небеска слика нашег Оца и Творца Господа Бога овде пресликаној на земљи. Свештеник опрашта људима у име Божије управо онако као што би Бог опростио; крштавајући нас и враћајући нам блискост Оног који људима враћа својство синова Божијих. Када би само мало завирили у своја срца, и прогледали духовним очима, изнад главе наших Небеских Очинских Слика, видели би пламен, и то онај од Светог Огња, баш онакав какав се са неба спустио на главе апостола. Са овим пламеном свешеник наставља дело осмог дана, дело новог стварања света, дело обожења света.

Кроз Христово оваплоћење и свештенички ред, људи су добили опроштај и позвани су да опет приме своја права синова Божијих. Но будући да су људи слободна бића на њима је да ли ће прихватити тај позив или не.

Најбољи пример жртвености свештеника за човека је Свети Владика Николај. После сваке службе, морао је да се пресвуче, јер га је евхаристијско жртвоприношење, током кога је често клечао, исцрпљивало тако да се презнојавао у “голу воду”.

Да би се исказала и посведочила истина, потребно је борити се, побеђивати таму незнања и лажи.

Све док се боримо ми смо и духовни победници. У борби се не задају, него и примају ударци а тој борби једино ко може да нас научи је наш ДУХОВНИ ОТАЦ-СВЕШТЕНИК.

Свештеник је наш дар...”Јер сваки добри дар и сваки савршени поклон одозго је , силази од Тебе, Оца Светлости”. (Заамвона молитва Златоустове Литургије).