ХРИСТОВО ОВАПЛОЋЕЊЕ-СВЕШТЕНИК

Човек је самостално, слободно, мисаоно биће у креацији сопственог живота. Истина је да живот сваког човека не почиње датумом рођења, него од стварања света, да почиње стварањем првог човека хришћанина. Историја света је саставни део живота сваке јединке и не може се сместити у једном времену. Да би се начинила једна биографија човека, треба почети са брисањем појмова времена и простора који раздвајају.

Ни један хришћанин није живео, не живи, нити ће живети у само једном времену и на само једном месту. Хришћанин живи у свим временима; садашњим, прошлим и будућим истовремено и свуда где има људи. Историја сваког хришћанина је целовита историја света са својих седам дана стварања и осмим даном, даном новог стварања, оствареног васкрсењем. Човек је зачет по промислу да постане Бог и пошто је Бог завршио са стварањем човека, рекао је:

Човече, ти ћеш бити господар земље и највиши од свега што постоји у васиони. Бићеш раван мени, твом Богу. Као доказ твоје сличности са Богом, од овог трена, дајем ти божанско право, мени само својствено: СЛОБОДУ(Свети Георгије Ниски).

Теоријом Постања започела сам увод на овим страницама. Пошто сам део слободног човечанства, Божије баште, трудим се у спознаји Бога. Поштовањем речи Божије, духовним учењем. Божију реч препознајем свуда и на сваком месту. Сво слободно време проводим у читању списа наших светих отаца које налазим и на овим страницама. Поштујем труд човечији и могу рећи да сви који преносе Божију реч имају дела Божија. Благословени нека су!

Читајући дела светих, често сам наилазила на духовне поуке о породичном подвижништву. Савети су били: смирење и трпљење, а да би се оно постигло треба се удаљити од нечисте средине у којој живимо.

Живети црквеним животом и потрудити се у врлинама смирења и трпљења.

( Старац Пајсије Светигорац-Духовне поуке о породичном животу).

Међутим, постоје потешкоће у таквом подвигу. Не гледају сви људи духовним очима као што и није свако верник ко улази у храм Божији. Потребана је благодат Духа Светога, а Она се задобија чистим срцем испуњеним Љубављу. Следећи пут духовног породичног подвижништва, често сам наилазила код људи на неразумевање. У почетку неискусна, не благословена даром смиреноумља и мудрости, нисам знала одговоре. Велико је незнање у свету а најгоре је што у неким људима нема воље за спознајом Бога. Без Божије воље и молитве, ништа се не постиже. Човек поседује исконску, божанску, безусловну слободу. Чак ни Бог не може ући ако му човек не отвори врата да Га прими. То је и речено у Светом Писму:

“Стојим пред вратима, и ако ми се отвори, ући ћу”.( Отк. 3,20).

Савремени човек не схвата да је Бог жив и да “дејствује све у свима“(1.Кор.12,6).

Али... Господ воли своју најлепшу креацију, човека. Да би нам помогао, послао нам је своју небеску слику, апостоле, дајући им божанствену моћ:

“...и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка вијека”( Matej, 28,20).

Апостоли су своја божанска овлашћења преносили на свештенике, владике, рукополагањем и хиротонијом. Тако је Бог остао крај људи, у лику СВЕШТЕНИКА.

Свештеникова дужност је очинска, зато га и зовемо ОЧЕ, јер је небеска слика нашег Оца и Творца Господа Бога овде пресликаној на земљи. Свештеник опрашта људима у име Божије управо онако као што би Бог опростио; крштавајући нас и враћајући нам блискост Оног који људима враћа својство синова Божијих. Када би само мало завирили у своја срца, и прогледали духовним очима, изнад главе наших Небеских Очинских Слика, видели би пламен, и то онај од Светог Огња, баш онакав какав се са неба спустио на главе апостола. Са овим пламеном свешеник наставља дело осмог дана, дело новог стварања света, дело обожења света.

Кроз Христово оваплоћење и свештенички ред, људи су добили опроштај и позвани су да опет приме своја права синова Божијих. Но будући да су људи слободна бића на њима је да ли ће прихватити тај позив или не.

Најбољи пример жртвености свештеника за човека је Свети Владика Николај. После сваке службе, морао је да се пресвуче, јер га је евхаристијско жртвоприношење, током кога је често клечао, исцрпљивало тако да се презнојавао у “голу воду”.

Да би се исказала и посведочила истина, потребно је борити се, побеђивати таму незнања и лажи.

Све док се боримо ми смо и духовни победници. У борби се не задају, него и примају ударци а тој борби једино ко може да нас научи је наш ДУХОВНИ ОТАЦ-СВЕШТЕНИК.

Свештеник је наш дар...”Јер сваки добри дар и сваки савршени поклон одозго је , силази од Тебе, Оца Светлости”. (Заамвона молитва Златоустове Литургије).